Srpski književni glasnik

Евгенија ГРАНДЕ. 261

времена сутра. У нашој кући се доручкује у осам сахата. У подне узмемо мало воћа, залогај хлеба и чашу бела вина; вечерамо, као и Парижани, у пет часова. То је кућевни ред. Ако желите да разгледате варош или околину, слободни сте као тица на грани. Ви ћете ме извинити што ми послови не допуштају да увек идем с вама. Сви ће вам овде рећи можда да сам богат: «Г. Гранде ово, г. Гранде оно!» Нека их нека говоре, њихово блебетање не худи ни мало моме кредиту. Али ја немам ни паре, и у овим годинама радим као млад надничар, коме су једина имовина рђаво стругало и две здраве руке. Ви ћете можда ускоро и сами видети шта вреди један талир кад га ваља у зноју свога лица зарадити. Нанона, дај свеће!

— Ја се надам, синовче, да ћете наћи све што вам је потребно, рече госпођа Гранде; али ако вам шта устреба, зовните Нанону

— Драга стрино, тешко да ће ми шта устребати; ја сам, мислим, понео све што ми треба. Допустите ми да и вама и мојој младој рођаци пожелим лаку ноћ.

Шарл узе из Нанониних руку једну упаљену свећу, свећу из Анжуа, сасвим пожутелу, устајалу у дућану и тако сличну лојаној свећи, да г. Грандеу, који није ни слутио да у његовој кући има анжујских свећа, није ни пао у очи овај раскош.

— Ја ћу вам показати пут, рече старац.

У место да изиђе кроз врата од дворнице која су водила под свод, Гранде указа своме синовцу почаст и прође кроз ходник који је раздвајао трпезарију од кујне. Једна врата, на којима је био урезан велики прозор јајастога облика, затварала су овај ходник са стране степеница, да би ублажила хладноћу која је продирала унутра. Али је зими ветар опет врло јако дувао кроз њих, и у трпезарији се једва одржаваше пристојна топлота; бадава су врата на њој била опточена ваљцима испуњеним вуном.

Нанона оде да закључа капију, затвори трпезарију и пусти из штале чобанског пса, коме глас беше про-