Srpski književni glasnik

fo

ГИЛА. 325

— Ама озбиљно велиш“ и опет упитах, и стадох се усиљавати да се насмешим. И збиља, не да се насмеших само, већ ја чух лепо свој кикот. Ја се смејах онако као што се смеју они којима смех иде од срца... Баш утекла, велиш, и то за Алексу 7 поново се обратих Сими.

— Ено јој мајка где плаче и запева.

— Што да плаче и запева! рече“ мајка зачуђено... Онако красан MOMAK!

— Нека јој је сретно !“ рекох и оставих мајку и Симу ту пред кућом, па ложурих натраг уза степенице.

Зажелех да сам см, никога крај мене, ни један глас, ни један шум. Уђох у собу. Затворих врата. То се сећам добро. Онда сам чини ми се етојао неколико тренутака на сред собе. А. после... Шта се све! збило у мојој души и мојој памети, ко ће да зна. Беху ли то минуте или можда секунде 7 у једној секунди не појури ли хиљаду мисли, хиљаду муња, хиљаду громова“... Ја појмих све, појмих да она није моја. Да! Она није моја !... Ја стојах у соби, у стајаћој соби са осниским таваном од потамнелих шашаваца, са белим дуварима искићеним сликама, са креветом намештеним у углу и столом близу прозора; да, ја стојах, сећам се лепо, у стајаћој соби, и гледах кроз прозор у ведар дан. Лишће трепераше на липи под прозором, и небо плаво преливаше се, блисташе се далеко, далеко тамо иза лишћа. То беше свет. Ја га појмих, појмих у целом његовом пространству, и појмих да сам у том свету непотребан... Неки трозничав уздрхтај прође ми целом снагом. Нашто да живим 7 „Нашто да живим 7“ јаукнух гласно, тргох се за час од свога гласа, а онда чисто под утицајем његовим, чисто охрабрен њиме, не размишљајући, или боље, не дајући себи да размишљам, јурнух у малу собу, и тамо из кубура обешених о чивилук извадих један пиштољ, запех га, левом руком ухватих за цев, а палац десне руке, којом држах пиштољ, принех обарачи, окренух отвор цеви

"право себи у чело, и опет одмерих, нанишаних...

Неки необично тужан осећај прожма ми у тај мах душу ; помислих на оца, на мајку, на њихове наде и жеље 7 7 7