Srpski književni glasnik

326 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

које гледаху у мени; помиелих на браћу и на све остало; све ми за час, што ме везиваше за овај свет, мину кроз главу, и... Погледах при чистој свести пиштољ наперен себи у чело, погледах у ороз с кременом, издигнут, готов да се на најмањи покрет мога палца спусти, погледах руку, своју руку, која га држаше, видех на њој претен, и... сетих се сна, и сав се. стресох. "To беше она иста слика, она страшна слика која ми се ноћае приказа у сну. У ужасном страху, баш када притискох палцем десне руке обарачу, левом руком оћушнух цев... Неки топал вихор мину ми крај главе и чух пуцањ, сграховит пуцањ. „Свршено је!“ помисдих, и осетих где ме издадоше ноге, где задрхтах, поведох се, и падох на под. Онда као кроза сан чух вриску мајке; чух, где се на соби отворише врата, и видех као кроз маглу мајку, где усплахирено притрча мени, и осетих да ми истрже из руке пиштољ. Онда чух, где ме питаше шта сам то радио, видех поред ње Симу, а затим као да ми обоје помогоше да устанем. Устадох, и пођох, али не могох сам. Осећах немоћ у ногама и неку дрхтавицу у целој снази. Мајка удари у плач и кукњаву, и стаде ме загледати свуд по телу, шта ли !.. Ко ће да зна!.. Сећам се само где легох у кревет, и где ме нека помамна грозница поче да тресе и да ми ломи снагу. Онда занос, привиђења, бунцање. Изговарах неке речи, звах њу, и тада када бих изговорио њено име трзах се из заноса, долажах часом к себи, а затим опет занос, опет привиђења, опет бунцање. И тако све до саме зоре, а онда као да се мало утишах и заспах оним сном што уморном телу и још уморнијој ојађеној души даје колико толико одмора.

ХШ.

Кад се разбудих, беше дан. Сунчана зрака продираше кроз прозоре, и сенка од липовог лишћа трепераше на зиду, који обасјаваше сунце.

Осетих да ме нешто жуљи под главом. Маших се руком да видим шта је. Беше то влажан убрус. Протрљах очи, и отворих их још боље, M погледах још једном свуд по