Srpski književni glasnik

Г ИЛ А. 327

соби, и сетих се свега. Тежак, дубок уздах оте ми се из груди.

Лежах још неколико тренутака, бејах изнурен и малаксао, овећах се као после каквог дугог и тешког путовања. Онда устадох. Таман устадох, а врата се отворише и мајка ступи унутра.

„Устао си 7“ упита ме и погледа ме некако неповерљиво, усиљавајући се да изгледа весела и насмешена лица.

Онда. ме упита, хоћу ли да доручкујем. Рекох да хоћу; осећах глад, а она весело оде да спреми.

Иначе сваки додир с мајком и са евима осталима избегавах, а исто тако као да и они чињаху, као да и они опет избегаваху сваки додир са мном. Осећах да за мене у опште нема више места овде, и да треба што пре да идем одавде.

Цео дан проведох у лутању онуда по шљиварима око куће усиљавајући се, да се колико било уздржим у своме туговању, да будем што равнодушнији према својој несретној судбини. Али као да ми евако усиљавање беше узалудно. Ни тренутка не могох, а да не мислим о својим јадима, о својим неоствареним жељама и надама, о евојим порушеним најслађим еновима, о својој разореној и за навек уништеној срећи. Све, евака етварчица, сваки листић на дрвећу подсећаше ме на њу и на моју несретну судбину.

Учини ми се, да ће ми мало лакнути, ако одем одавде. С тога, и ако још распуст не беше истекао, реших се да сутра дан отпутујем у варош, и да тамо сачекам почетак школе. Када ову своју одлуку саопштих оцу и мајци они изјавише да се ни у колико“ не противе томе. Шта више отац као да и сам беше тога мишљења.

„И боље је да идеш раније“ рече он. „Треба да видиш, које ти књиге требају, да епремиш све и да уредиш како треба, па кад школа отпочне, онда да те ништа не смеће. Шта ћеш у овом несретном селу, ватром изгорело! У овом поганом, поквареном свету овде може човек само да пропадне, да изгуби здравље, живот, све, и то ни за шта.“