Srpski književni glasnik

328 СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

Не изјасни се друкчије ни мајка. И она рече неколико речи у истом смислу. Беше и она мишљења, да треба што пре да идем одавде. Само што примети да ћу морати сутра да застанем, док рубље спреми, па прекосутра могу.

И тако би решено да идем прекосутра.

Не беше ми право, што морадох и сутра застати, или напослетку еве једно: шта је то још било онако како сам ја хтео, и ко је још кадгод, када се тицало много крупнијих ствари, питао мене хоћу ли да нешто буде овако или онако ! Нека иде, како иде. Шта му друго знађах !

То би решено као вечерас, а сутра дан после подне, не знајући чим ћу другим да прекратим још оно мало времена што ми оста до поласка, реших се да одем до винограда, те да наберем мало грожђа, које тада у велико беше отпочело зрети.

Узех котарицу, па се кретох полако путем кроза село, пун сете, пун туге. Овде, онде поједини предмети подсећаху ме на раније догађаје, и ја не могох, а да дубоко не уздахнем, осећајући се немоћан за даљу борбу са недаћама, које ме сустизаху.

Виноград беше на врху једног брежуљка. Док дођем до њега, ва. љало ми је прећи преко неколико туђих њива, па и преко једне њиве Алексине, која беше баш до самог нашег винограда. Пре него што наиђем на ту Алексину њиву, ваљало ми је проћи кроз једну малу шумарицу. Једно то, а друго што та њива беше као мало улокнута, не могаше се добро видети да ли има кога на њој или не. Приметих само, још док бејах подаље, једно говече при крају уз врзину где пасе. Закључих да ту на тој њиви мора бити ма кога. Бојах се само, да не буде он или она. Осећах неки необичан страх од сусрета с њима, а нарочито с њом — Гилом. С тога ми срце живље закуца кад стгупих на ту њиву, и кад на њој, уза саму ограду од нашег винограда,

крај неколико говеди која су ту, на њиви — усев беше дигнут — мирно пасла, приметих једно женскиње, где за-

дубљено у свој посао плетијаше нешто, шта ли: седи и певуши тихо кроз нос неку сетну песмицу. „Да није то