Srpski književni glasnik

Ги ЉА. 329

она7“ помислих, и осетих где ми још јаче залупа срце. Погледах боље, и —- познадох је. Беше то заиста Гила.

Хтедох да се вратим награг, али она већ као да ме беше спазила. Стога немадох куд већ окренувши главу на другу страну пожурих да се што пре дограбим винограда, те да тако умакнем испред њених очију. Бојах се од сукоба свога погледа се њеним не знам ни сам зашто, и осећах потребу да сам само што даље од ње, да ме не види. Као да ми увређени понос мој не дозвољава да се покажем слаботиња, онај понос који ми увек заповедаше да га чувам, да жртвујем све, па чак и живот свој, ал' само њега да сачувам, он да остане чист, неосрамоћен и неувређен. Јест. Ја бејах увређен, страшно увређен, и још више. Али не хтедох да она то види, да позна; хтедох напротив у овом тренутку да јој кажем да је нисам ни волео, 'да сам и иначе био равнодушан према њој, да сам високо изнад ње. Шта је она, и ко је она!... Она не заслужује ни да је погледам. Ја је презирем. Разуме ли, види ли то она из сваког покрета мога 7

Уђох у виноград, и пређох на ону другу страну, с оне стране брежуљка, да сам само што даље од ње. Онда стадох да се одморим.

Беше то онај исти виноград у коме сам оно у почетку распуста први пут ступио у то друштво, које ми после спреми толико горчине. Стугом у срцу, с тугом којој лека нема, сетих се оног ведрог јутра када се еунце топло и сјајно уздизаше изнад тамно зелене горе, на лисју и на трави блисташе роса, а весео емех, шала и песма разлегаше ту, на том месту, где тада стајах ја сам са тешком раном на срцу... Све је, све је прошло. Полако се сунце спушта заходу. Уморно је, те и не сија као што је некад сјало. На околном дрвећу већ прошарао жут лист, ћуте поља. Мирно све. |

На једном отуд е оне друге стране брежуљка, где беше Гила, зачу се песма. Певаше она. У почетку певаше тихо, полако, као да се уздржаваше, а онда све јаче и јаче, тако