Srpski književni glasnik

550 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да могох све разабрати поједине речи, и — не веровах својим ушима, својој свести, бојах се да није обмана — то као да не беше песма, већ нека тужна нарицаљка. Неколико пута понављаше стих: „Жали, дико, и ја ћу жалити!“ и увек као да би јој том приликом нарочито задрхтао | глас; она као да не певаше већ као да уздисаше и нарицаше. Неколико тренутака стајао сам запрепашћен. Шта ће да значи ово сад7 Коме ова песма и нашто 7... Нашто оволика. туга у њеном гласуг... Чудни ми осећаји обујмише душу.

Брзо набрах грожђа, па пожурих кући. Осетих да треба да бежим, да сам што даље од ње. Шта хоће она још од менег Зар је мало мука, мало страдања билог Зар хоће да ме баш нестане са овога света“...

Кад прођох поред ње, она као да притаји глас. И опет окренух главу на другу страну, и опет је не хтедох погледати.

„Лакше мало, лакше! Што се журиш толиког“ довикну ми она.

'Стадох и окренух се. Јест, то беше она која изговори ове речи, и нико други. Погледах је, и епазих јој на лицу жалостиван осмејак.

„Што пролазиш таког Зар се не познајемо рече ми уздрхталим гласом, и упре тужан поглед у мене.

Нађох се у чуду. Не знађах шта да јој одговорим.

— Не!“

Само то, и само то, наједном ми се оте са усана, а онда јој окренух леђа, и нагох у шумарицу.

Тога истог вечера бесмо поседали у кући, крај ватре, на троножним столицама, ја и отац, — беше време захладило; млађи брат, Буда, занимаше се оним најмлађим, Светом, а мајка спремаше вечеру; кад наједном Сима бану на врата усплахирена лица и са оемејком на уснама.

„Јесте ли чули нештог

— Штаг упита отац.

— За Гилу Марину“

Мени залупа срце.