Srpski književni glasnik

ГИ: 991

— Шта да чујем, бестрага јој глава! рече мајка љутито.

— Утекла од Алексе.

— Шта велиш“ упита зачуђено мајка.

— Сад је сретох доле у пољу. Оде кући. Плаче и грди Алексу, и псује, куне онога који је наведе да пође за њега.

— А због чега опет упита мајка, а на лицу јој се указа као неки осмех.

— Ко ће да зна! рече Сима, па и он с осмехом погледа у мене.

— Е, е, шта каза! стаде се ишчуђавати мајка, док отац, који је дотле ћутао, наједном се не осече љутито на њу, и не рече јој да престане да говори о томе.

— Немаш преча посла, рече, но сад ту да разбијаш главу још и због којекаквих белосветских девојчура“.

Онда упита Симу, је ли средио сву стоку, а кад он рече да није, отац се развика на њ, и ма да Сима отрча одмах на посао, он не престаде викати на њ и говорити како је неуредан, како никад ништа неће бити од њега, и ваздан још.

Скочих са столице, и пођох вратима.

„Где ћеш 7 упита ме отац љутито.

— Да помогнем Сими.

— Шта имаш да му помажеш 7 осече се отац... Твоје није то!“

Вратих се, и седох на своје место, ма да бејах јако радознао за узрок Гилиног бегетва од Алексе. Има ту, закључивах, нешто што се нарочито тиче мене, а што Сима није смео да каже пред оцем и пред мајком, већ што he само мени моћи да каже. Казиваше ми то онај његов поглед који мало пре управи мени.

Међутим отац, обративши се мајци као да се њом разговара, настави љутито говорити о свима оним младићима који не умеју још ни „нос да обришу“, а овамо воде бригу о тим стварима, лудују за којекаквим девојчурама и тако упропашћују своју младост и своју будућност. Мајка му