Srpski književni glasnik

332 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

одобраваше, а ја видех и разумедох да се све ово тиче мене, да ми ово говоре моји родитељи, који ми добро желе, ако ми ико на овом свету може добра желети: па ипак, ипак... ја не могох, а да у том истом тренутку не мислим о Гили, о овом њеном поступку, о бегетву њеном од Алексе. Зашто да утекне од њега, зашто да га остави 7...

Тек после вечере уграбих, те се на пољу нађох на само са Симом.

„Знаш шта поче он узбуђено. Пита за тебе, како си са здрављем, и што си љут на њу, и поздравила те.“

Неколико тренутака стајах пред њим нем. Не умедох просто ни једне речи да прозборим. Посумњах, да он“ то не проводи шалу са мном, не веровах својим ушима. Ко“... Она поздравила мене!... |

„Остави ce шале! рекох му, трудећи се да се покажем равнодушан ; међутим ми глас дрхташе, ја грцах од силног узбуђења.

— Не шалим се, здравља ми мога. Истину ти казујем.

И опет не умедох ни једне речи да прозборим, и опет ћутах, док ми се наједном неки једак емех не оте из груди.

— Све једно ! рекох... Само тек то да знаш да мени не требају њени поздрави. Нека поздравља она онога кога је и до сад поздрављала. Тако ти њој кажи, ако је истина то што ти мени каза.

Рекох то, и осетих у ерцу, у души, онај нарочити бол који се осећа када се казује противно ономе што се мисли.

— Јест, тако ти њој кажи, рекох јетко... Доцкан!.. Доцкан све !...“

Глас ми задрхта, и ја оставих Симу, и побегох у собу. Поплаших се да се не издам.

А кад закључах врата, и угасих свећу и легох, па у тавној ноћи пређох у памети све, тежак уздах оте ми се из груди. „Јао, Гиле, за што тако “7 Зар је морало еве то тако да буде...“ прошапутах тужно, а сузе ми грунуше из очију.