Srpski književni glasnik

Г и лА. 9399

Ах, и опет је вољах !... Али о томе други пут, доцније. Друга је то љубав била.

Толико само још овога пута, да сам сутра дан рано у јутру отпутовао. Када је сунце изгревало, ја сам већ остављао село за собом. Коњи су журили насипом, а Сима је седео напред у колима и ћутао, и тек кад и кад подигао би бич да попрети коњима. Ћутао сам и ја, и са тужним срцем окренуо бих се по који пут те погледао за собом село, од кога бејах све даље и даље.

S. Б—ВИЋ.

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ.

— И ви ово облачите кад лежете 7 рече она.

— Да.

— Света Богородице! ала би ово било за олтар у нашој цркви! Мој лепи млади господине, поклоните ви то цркви; епашћете душу, а овако ћете је упропастити. Ох како сте лепи у тој хаљини! Идем да зовем госпођицу да вас види.

— Доста, Нанона — кад се већ зовете Нанона немојте којешта говорити ! Оставите ме да легнем. Сутра ћу уредити своје ствари; па, ако вам се ова хаљина толико допада, лепо, ви ћете спасти вашу душу. Ја сам толико добар хришћанин да ћу вам је поклонити кад пођем, па онда можете чинити се њом шта хоћете.

Нанона. се убезекну, гледајући у Шарла, не могући веровати његовим речима.

— Да ми поклони ову лепу хаљину! рече она одлазећи. Господин већ говори у сну. Лаку ноћ.

— Лаку ноћ, Нанона.

„Шта. ћу ја овде 7“ рече у себи Шарл пре но што ће заспати. Мој отац није глуп, мој пут мора да има неки