Srpski književni glasnik

558 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

је често машта само случајно погодила, али које само хришћански и чедан живот могу очувати или изазвати, тај селикар, заљубљен у тако редак образац, нашао би намах у Евгенијином лицу урођену племенитост која за саму себе не зна; он би видео под ведрим челом читав свет љубави, а, у кроју очију, у положају трепавица, нечега божанског. Њене црте, контуре њене главе, које израз задовољства није никад ни искварио ни заморио, личиле су на линије хоризонта, које су тако благо повучене у даљини мирних језера. Ова Физиономија тиха, румена, оивичена светлошћу као леп развијен цвет, годила је души, давала чар свести која се у њој огледаше, и привлачила поглед. Евгенија још беше на обали живота на којој цветају детињске илузије, на којој се беру беле раде са уживањем за које се касније пе зна. Зато је она и рекла у себи огледајући се, не знајући још шта је то љубав: „Сувише сам ружна, неће се пи осврнути на мене!“

Она затим отвори врата од своје собе која су водила на степенице, и испружи врат да чује кога у кући.

— Још не устаје, помисли у себи кад је чула јутарње кашљање Нанонино, и кораке ове добре девојке, док је ишла тамо амо, чистила дворницу, ложила ватру, везивала псето и говорила са својом стоком у штали.

Евгенија одмах сиђе и отрча Напони која је музла краву.

— Нанона, добра моја Нанона, спреми кајмака за каву мога рођака.

— Али, госпођице, за то је требало постарати се јуче, рече Нанона и стаде се гласно смејати. Ја не могу направити кајмак. Ваш је рођак леп, леп, али тако леп! Нисте га видели у његовој хаљини од свиле и злата. Али ја сам га видела. Рубље му је скупоцено као одежда господина пароха.

— Онда, Нанона, умеси пам колача.

— А ко ће ми дати. дрва за ватру“ па брашна, па маслаг7 рече Нанона која се, као први Грандсов министар, чинила. кашто необично важна личност у очима Евгеније