Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 539

и њене матере. Зар да покрадемо господина да би почастили вашега рођака Иштите од господина масла, брашна, и дрва; он је ваш отац, може вам дати. Ево га баш где иде да да шта треба за ручак.

Евгенија утече у башту уплашена кад је чула како се тресу степенице под корацима њенога оца. Она је већ осећала. утицај оне велике стидљивости и оне свести коју имамо кад смо срећни и која нам казује, можда не без разлога, да су нам мисли исписане на челу и да их сваки може читати. Осетивши најзад празноћу и сиромаштину родитељске куће, сиротој девојци поче бивати некако криво што кућу не може да доведе у склад с отменошћу њенога рођака. Она осети неодољиву потребу да учини нешто за њ. Штаг то није знала. Безазлена и простодушна, она се подала својој анђелској природи, не бранећи се ни од својих утисака ни од својих осећаја. Појава њенога рођака, већ сама по себи, беше пробудила у њој природне женске склоности, и те склоности морале су се развити у толико живље што јој је било двадесет и три године, те јој и разум и жудње беху у пуној мери развијени.

Први пут тада осети она у души страх од свога оца, виде у њему господара своје судбине и учини јој се да је скривила што му је прећутала неке своје мисли. Она стаде ићи убрзаним корацима, чудећи се што удише ваздух чистији, што осећа сунчане зраке топлије, и црпе из њих неку моралну топлоту, неки нов живот.

Док је она измишљала какво лукавство да дође до колача, дотле се између Велике Наноне и Грандеа заподела једна од оних свађа које су међу њима биле тако ретке као ласте зими. Носећи уза се кључеве, чича беше дошао да одвоји потребне намирнице за тај дан.

— Је ли остало хлеба од јуче 7 рече он Нанони.

— Ни мрве, господине.

Гранде узе један велики округао хлеб, добро посут брашном, печен у једној од оних плитица у којима се хлеб пече у Анжују, и хтеде га исећи — кад му Нанона рече:

— Данас је нае петоро, господине.

242] (5 x