Srpski književni glasnik

342 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Не имајући ништа више да нареди, чича Гранде извади сахат и, видећи да има још по часа на расположењу до доручка, узе шешир, оде да пољуби кћер, и рече јој:

— Хоћеш ли да се прошеташ поред Лоаре, по мојим ливадама 7 Ја имам тамо нешто посла.

Евгенија оде да узме свој сламни шешир, постављен ружичастом евилом ; затим отац и кћи сиђоше кривом улицом до трга.

— Куда ћете тако рано 7 рече бележник Кришо који срете Грандеа.

— Идемо да видимо нешто,, одговори чича, који је добро знао зашто је његов пријатељ тако рано ишетао.

Кад год је чича Гранде ишао да види нешто, бележник је из искуства знао да се ту увек може с њим шта зарадити. Зато и он пође с њим.

— Хајдете, Кришо, рече Гранде бележнику. Ви сте мој пријатељ; хоћу да вам покажем да је глупост садити тополе на доброј земљи...

— Ви, дакле, не рачунате ни у шта шездесет хиљада динара које ето добили за тополе на вашим ливадама поред Лоаре“ рече Кришо разрогачених очију. Што сте били срећни !... Исекли сте дрва баш у тренутку кад у Нанту није било бела дрвета и продали сте их по тридесет динара.

Евгенија је слушала и не знајући да је на прагу пајсвечанијега тренутка у своме животу, и да ће бележник изазвати родитељску и коначну одлуку о њој и њеној будућности. Гранде беше стигао на дивне ливаде које је имао на обали Лоаре и на којима је тридесет радника чистило, попуњавало, заравњивало места на којима су пре биле тополе.

— Погледајте, господине Кришо, колико простора захвата једна топола, рече он бележнику. — Јоване, викну затим једноме раднику, ме...ме...мери хватом у с...с...свима правцима !

— Четири пута по осам стопа, одговори радник пошто је премерио.