Srpski književni glasnik

Сам. Далеко. Нигде људска гласа, Само шумор са гранчица вити; A ноћ баца своје звезде сјајне И са њима свод бескрајни кити.

И час небу молитва ме крене, Па ме теши, па ми душу крепи; А час опет овлада ме туга И срине ме са висина лепи.

Па шта хоћу 7 Тако питам себе, Сганем, мислим, ил“ и разум стане. Ноћ. Тишина. 'Гок са неба сјајна Каткад кришом која капка кане...

Срце, срце!... Ил' ти ниси криво Ја разумем што те немир ехваћа : Дух је с неба, он би небу хтео,

AJ” MG смртност у прах прози враћа.

МИилорРАД Ј. Митровић.