Srpski književni glasnik

ПРЕГЛЕД НАЦИОНАЛНО-ПОЛИТИЧКОГ ЖИВОТА. 347

Стратимировић (1790—1836). Те су им повластице доста поуздано обезбеђивале народно биће; под њихним окриљем имали су неку слободу да се брину о потребама своје цркве и вере, да својом школом и другом просветом негују и развијају себе и своју народност. Али су та права Срби скупо и плаћали: многом крвљу и животима својим. Велики део народа чинио је од далматинске до влашке међе непретргнут жив бедем према Отоманској Царевини. Po беше чувена Војна Граница, чији су граничари, прави патријархални јунаци, у тадашњим и потоњим многобројним абзбуршким ратовима по целој Јевропи, као оно некад Краљевић Марко и Високи Стеван за Бајазита, лили потоцима крв за цара, испуњени безграничном верношћу и љубављу према њему и његову дому. Изван Границе, остали Срби живе у тако званом диштрикту, по елободним варошима и по жупанијама, провинцијалу Угарске, Славоније и Хрватске, онако као и остало тамошње становништво (Хрвати, Маџари, Власи, Немци и други). Срби у Далмацији немају повластица, као сва та њихова браћа преко Велебита. Они, и цела Далмација, прешавши недавно (1796) испод млетачке власти, драге воље, под ћесарову, беху у свачему потпуно зависни од Беча. Сем тога они су тамо под превлашћу и под утицајем Талијанства, које је тада на приморју нашем господарило.

Али већина српске отаџбине беше под Отмановићем Селимом Ш (1789—1808): Босна, Херцеговина, делови старе Зете, Србија од Саве до изнад Вардара (јер се у оно доба од Србије није разликовала и одвајала Стара Србија), Маћедонија. Све оне беху под притиском довољно познате анархичне и насилничке владавине, да је сувишно потање описивати како је било у Босни под самовољним домаћим племићима и спахијама, у београдском пашалуку под обесним јаничарским даијама, у осталој земљи под разним одметничким пашама (Пазванџијом видинским, Ибрахим-пашом скадареким, Али-пашом јањинским). Ко није био примио ислам — а то су били готово сви сем Бошњака и Херцеговаца, — беше проста, бесправна раја.