Srpski književni glasnik

ПРЕГЛЕД НАЦИОНАЛНО-ПОЛИТИЧКОГ ЖИВОТА. 251

Па ипак, поред свих добитака које Срби видеше од Наполеонове владавине, они не беху ерцем с њиме. Њихне се очи окретаху браћи на истоку, која између Дрине и Тимока. збациваху са себе вековни јарам, и силном православном брату на северу, који се залагаше за српско ослобођење од полумесеца. Наполеон међутим беше савезник султану, а с њима се обојицом бораху Руси, па уз Русе пристадоше од Срба и Црногорци и Бокељи противу Француза, а Србија се већ и тако бораше против турака. Тако се у један мах нађоше, наслоњени на Русе, против обостранога непријатеља сви православни Срби, многи с оружјем у руци, а сви срцем и жељама.

Али она иста 1815 година, што на српском истоку пресече сјајну епопеју устаника под Кара-Ђорђем, пресече и ток догађајима на западу. Наполеон изгуби све наше земље. Али нити Црна Гора доби плату за своје јуначко учешће у борби, нити се Дубровнику поврати слобода, него све доби Аустрија на бечком (1814) и париском миру (1815); она из оних бурних догађаја изиђе ојачана према Балкану и народима на њему: од Паштровића на Јадранском Мору до Ршаве на Дунаву она је ошапила и већину оних српских земаља које нису под њеном влашћу — Црну Гору, Херцеговину, Босну и велики део Милошеве и старе Србије.

Велики део тих области стење и даље у тешком азијатском ропетву. Ни Срби у Аустрији не беху променили своје стање, сем што беху стекли нових заслуга у одбрани царевине од Бонапартине најезде. Црна Гора беше разочарана и заморена. Кад се то све узме, нема сумње да су Срби крајем 1815. године били далеко од онога што су сањали кад је пре шест година Кара-Ђорђе стигао на Лим; али беху знатно одмакли од онога на чем беху у почетку века. Беецена им тековина беше што се на Сави и Дунаву измучени београдски пашалук поче претварати лагано у самосталну кнежевину Србију.

П.

У почетку века и дуго после национална је свест била

у Срба или једнострана или слабо развијена.