Srpski književni glasnik

559 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Напротив, свест о вери и цркви и верека и црквена подељеност беше врло јака: хришћани се се муслимима сматрају као природни крвници; а није много боље било ни између православних и католика. To ce најлепше показало за време оне велике борбе 1804—1815 године. Босански бегови, спахије, јаничари и други српски муслими посведочише своју дотадашњу солидарност се Османлијама и дигоше се да султану бране царесвину од своје православне браће, која усташе да се ослободе. А ови опет не разликоваху једне од других, ни у Србији ни у Црној Гори, све оне који немаху крст на себи, па кога год ко рода био. Па ни католици у оним догађајима не беху уз православне, сем неких Бокеља, па се шта више видеше сасвим небратски призори између православних и католика на дубровачком земљишту.

Још бесмо у средњем веку. Залуду је Доситије, и дотле и тада, писао у прилог јединства српскога противу верске поцепаности међу браћом једне крви и језика: његове мисли нису били прихватили ни они који су га читали (а читали су га само православни по ћесаровини), а камо ли остали.

Само православни имају у то доба, у главном сви, потпуну свест да су Срби. Они имају заједничких историско-националних предања, сви се подједнако поносе царем Стеваном, Марком и Милошем, сви подједнако жале над несрећним Косовом. Али и у њих покрајинска свест слаби местимице народну : људи из појединих крајева цене себе за одличније Србе од осталих, или сматрају, према некима, само себе за праве Србе, а остале називају Бугарима, КЕрама, Шијацима, Швабама, Шојкама и т. д., католике пак и' муслиме и не сматрају Србима: то су им Турци, Арнаути, Латини, Шокци, Буњевци и тако даље.

Муслими опет и католици, и ако су сами по свести веома одрођени, јер неки имају врло мало српске свести, а неки ни мало, не зову православне Србима него Власима, Ркаћима и Рацима. У њих претежу покрајински и верски појмови. Муслими су „Бошњаци“, „Херцеговци“ и, још нај-