Srpski književni glasnik

ПРЕГЛЕД НАЦИОНАЛНО-ПОЛИТИЧКОГ ЖИВОТА. 353

више „Турци“. Католици су већином „кршћани“, а неки „Латини“. Дубровчани су само Дубровчани; тако Славонци и други. У многих католика, особито по приморју, влада име „словенско“ као народно, па је тако и у православних по Маћедонији. У овој земљи, еве што се више иде к југу, мање има чисте српске свести. И тамо има доста традиција српских, али месних, а много је мање општих националних. Али су горе били одрођени — поталијанчени, понемчени, помаџарени — многи Срби по западним и северним окрајцима наше отаџбине.

Свакојако она епска борба за ослобођење и други живљи догађаји за оно дванаест година (1804—1815) учинише да су се затим православни Срби готово из свих земаља већ осећали потпуно као једно народно биће. Чим би се после таковеких Цвети осетио јачи турски притисак у ком било крају српском, рајине би се жеље и наде одмах упрле на кнеза Милоша и његову напредну Србију.

(Наставиће се.) Љ. Јовановић.

КАРНЕВАЛ У ЦАРИГРАДУ 1524. ГОД.

(ЦРТА ИЗ ИНТИМНЕ ИСТОРИЈЕ.) (1).

Кад какав заинтересовани читалац стане превртати листове које било Историје Турескога Царства, у намери да се упозна се током догађаја, или шта више и кад историчар од заната стане детаљније раематрати грађу за њу од половине ХУ столећа на овамо, запазиће одмах како мноштво података о ратовању и туреком насиљу, о несигујности личној и имаовној, о надмоћности грубе силе над правом слабијега, претрпава. остале тако да се на први поглед чини, као да у њој није било ничега што може разгалити читаочеву душу после непрекидног низа крвавих и страшних призора и честих покоља. 'Таку слику дају нам редовно подаци, по којима се обично писала Историја Тујрскога. Царства, али се томе није чудити, кад се има на уму