Srpski književni glasnik

212 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

седиште, седи ваш драги пријатељ, који је дошао да вас испрати и сад пажљиво слуша ваше последње препоруке.

Наједанпут, ви приметите да се воз кренуо.

Ви довикнете пријатељу : „Похитајте!“ и брзо се се њим још последњи пуг рукујете. Пријатељ вам пожели срећан пут, скочи на басамак, а одатле одскочи на земљу, падне, и разбије нос. Шта му ја могу“ Он је требао да пази да сиђе раније.

Чим изиђете из вароши, настаје огромна равница, предео чудан, необичан, диван и величанствен, и у исто време путници организују свој живот. Друштва се образују, поведу се разговори. Ви не знате' колико емо ми учтиви и дружевни људи, у пркос нашој навици да носимо револвер остраг у панталонама и да пуцамо у груди досадним људима. Док једни играју висга, други стоје иза њих, прате игру и оцењују ударце. Други ходају, пуше, пљују, звиждућу, излазе на епољашњу галерију вагона, одакле пуцају на тице у лету, или прелазе из једних кола у друга. Све то, разуме се, на евоју личну одговорност. Друштво, молим вас, то је јасно, не може одговарати за несрећне случајеве и плаћати за туђе погрешке. Једном речју, ви се служите возом који вас носи као да је ваша својипа.

Тако прође један дан, па два. Bos непрестано иде, јури највећом брзином. Час иде дуж река и прелази их, час се провлачи кроз планинске кланце, час се изгуби у густим и мрачним шумама. Берујте ми, то су чудни предели, који с вашим нормандијским и бретањским равницама немају ничег сличног.

Тек одједанпут, једнога јутра, отворе се врата, и појави се влаковођа.

— Молим за карте, господо.

Реците сад — узимам један пример — да су ту три господина. који седе и разговарају, режући перорезом комадиће дрвета.

Први од ове господе остави свој алат, извади карту из свога бележника и пружи је влаковођи, који је прегледа, врати, и захвали.