Srpski književni glasnik

276 СРпски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

века, Меколе и Карлајл били партизани, и то таки који своје партизанетво нису крили: Меколе велики виговац, Карлајл још већи торијевац.

Што се тиче Морлија, он је објективан поглавито зато, што он и у карактеру једног човека, и у његовим поступцима види зло и добро, не само помешано једно се другим, већ и условљено једно другим. Све се у овом свету плаћа : евака врлина, каким недостатком који је с њом нераздвојно везан ; свака корист која се од једног дела има, каком штетом која заједно с њом из истог дела проистиче. „За свако зрно мудрости, једно зрно лудости. За оно што на једној етрани добијете, морате нешто на другој изгубити, а за оно што на једној страни изгубите, морате нешто на другој добити“, — каже Емерсон у свом есеју о компензацији. :

За време рата између Краља и Парламента, Оливер Кромвел се показао војсковођа пун самопоуздања, храбар, неустрашим. Постав после тога државни намесник, он је био господар прек и осион, неспособан да ради с Парламентом. И сада, ако је Кромвел био такав господар, то је из истог оног узрока из кога се показивао онакав војсковођа. Прожет идејама Калвинове теологије, тај је човек веровао да се на њ излила Божја милост. Он је веровао да је изабран Богом да изврши његове недокучне намере. Та вера да је Господ над војскама с њиме, као некада с Гедеоном и Самеоном, дала му је ону кураж, ону присебност којом се у рату одликовао. Али та иста вера, кад је наступио мир, учинила је да он није могао радити с Парламентом. Шта је њему требало да пита за мишљење Парламенат, кад је он чуо у себи глас Господњи, који га је место Парламента, и боље него Парламенат, упућивао шта да чини... Наравно, кад се војничке врлине и политички недостаци код Кромвела еведу на један исти узрок, онда се тек види колико је неправедно онако преузносити Кромвела због његових војничких врлина, као што то чине његове присталице међу историцима, или онако га анатеми-

4. ali aa 2 ,