Srpski književni glasnik

580 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

и да је очевидно „рескирала да лепе његове стихове изнесе са малим бројем проба на позорницу“. Ако додате да за ова три и по месеца трупа није била заузета ничих другим новим до „Трулим домом“ и „Светом лажи“, имаћете слику потпуне лакомислености с којом се и у овај посао ушло, као што се и у све друге досад улазило. Јеј ето како се спремало, и како су отклањане тешкоће којима се, изгледа, није ни ехватила сва тежина.

Ми у публици дознали смо тек 8. маја, у уторник, да. ће се 12. маја, у суботу, аранжирати то вече, и обећано нам је да ће нам сео њему „тачније проговорити“ у броју од четвртка. У броју од четвртка, већ по обичају, наравно, не само што нема ничег тачнијег, него у опште не помиње се ни речју суботња представа. Остало нам је да чекамо плакате на сам тај дан, да бисмо задовољили најпростију радозналост. Али и тај наш извор за обавештења о намерама управиним тек се пред 10 сахата пре подне појавио по улицама. Ако је ко хтео, дакле, раније узети улазницу, морао је то учинити насумце верујући више чувењу. Да буде ствар потпунија, „Позоришни лист“ стигао је, разуме се, тек после подне са оним ишчекиваним „тачнијим говором“; даље се, напослетку, није ни могло одлагати, јер би онда испао поговор, а не предговор.

Тај тачнији говор о Војислављевом вечеру састоји се најпре из уводног чланка у коме се Милутиновић, Мушицки и Његуш убрајају у лиреке песнике, и српска лирика пореди у први мах са извесном „неумивепом женском, наивна осећања, коју Змај и Костић затим науче да се лепо одева, док је најзад Војислав не обуче у сасвим модерно рухо, научи је отменом укусу и маниру, и створи од ње модерну даму“.

Осим овог „машамодског“ рада ми о Војиславу — јунаку те вечери — не поучавамо, се ничем више из тог чланка,

у коме се много опширније, али са истом срећом, исказује мишљење, како би се ХТХ век можда „оправдано могао назвати српски век“. За оваквим уводом, који нам је требало да рече оно што је најглавније, долази песма г. Брзака, па