Srpski književni glasnik

ПозоРиИШНИ ПРЕГЛЕД. 581

тек тада, на једвине јаде, објашњење спева „Песник“ којим почиње представа. Између осталога ту се каже о том песнику, Поргугалцу Камоенсу, како „пратећи у лисабонској болници, крај отворена прозора, зраке сунца на заходу, гледа како се гаси дан, последњи у његовом живогу, па се прашта с њиме и спрема се, да се у тишини једне лепе португалске ноћи опрости и своје велике душе“. Одиста изгледа толико велика, да му је била на терету.

Остало у листу садржи кратке белешке опег о Камоенсу, о постанку Фрагменга „Радослав“, другог комадића те вечери, три реда о нарочитој музици (што је онда нарочита) за „Периклову смрт“ којом се представа завршава, и најзад о самом том Периклу, али без обзира на сцену у спеву, него о томе како је био велики државник атински.

Ето с каквим смо припремама од стране управе ушли "у позориште ми што смо желели да чујемо „лепе стихове Војислављеве на српској позорници.“

„Песника“ смо разумели, „Радослава“ мање — то је у осталом Фрагмент —, а „Периклову смрт“ ни најмање.

„Песник“ је послужио као пролог, што је само могло бити у недостатку правог пролога, или специјалног предавања о Војиславу, које би нам у толико боље пало, у колико нам је „Позоришни лист“ мршаве податке пружио. (У позоришној управи и онако седе све сами српски литератори и сигурно пријатељи покојног Војислава).

„Радослав“ је први чин једне трагедије која би, по свој прилици, била рђава да су јој и остали чинови као овај, али то је што од Војислава једино право драмско имамо, те је свакако морало ући у комбинацију за п030ришно вече.

„Периклова смрт“ је била најтежа да се савлада. Тешкоћа. је било и техничких, али преко њих би се најзад а прешло, пошто се унапред зна како је у том погледу наша. бина примитивна. Главно је да није испало детињаето и смешно, а за длаку је висило. Али оне друге замерке су замашније, и преко њих се пе може прећи, јер је сасвим било у власти управиној да се отклоне. Истина је — и то је могао