Srpski književni glasnik

382 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

опазити сваки редовнији посетилац нашег позоришта да оно што се у комаду одваја од обичног склопа интриге, оно што је дубље, што се осећа, речју његова поезија, готово свакад пропада. Код нас се још већином кубури да се како тако изнесе скелет драме, а оставља се гледаоцу да својом маштом допуни како уме оно што му је представа остала дужна. Можете сад предетавити како изгледа једна ствар у којој ничег другог и нема до чисте поезије, и то своје врсте, мало аристократске, са темом која апсолутно захтева претходно детаљно објашњење.

Ја бих дао главу одсећи, ако је ико од оно мало света у позоришту умео себи или другоме објаснити шта је оним људима на бини. Још као за пакост умешала се музика са претензијама да по обиму буде равна спеву.

Наравно, кривица је пала на глумце, као на оне који су на делу ухваћени, али њима није ништа лакше него изговорити се на подетрекаче, на управу која им није дала довољно проба и није их упућивала да како ваља савладају Војислављеву дикцију.

Стихови су или рђаво говорени, или рђаво схваћени, или једно и друго комбиновано. Да ће у овом лежати поглавита тешкоћа, морало се унапред знати, а тако исто, да се без петнаест до двадесет проба не може ни мислити на пристојну представу ових Војислављевих, мало на силу за позориште узетих спевова.

С каквим се правом може од нас тражити да уживамо у лепоти стихова, кад они до нас нису допрли у тој својој лепоти 2

На тих петнаест до двадесет проба ваљало је радити као да се ради са певачима, Звучности стиха мора се дати сав јек, али глумац исто тако мора умети да изговори пет шест стихова једним дахом, ако су они у вези један с другим, и ако би се иначе губила целина. И. најдужи стих може се рећи за четири секунда; за минут, дакле, петизест. Па онда настаје питање интонације. Код нас има примера, да је не седма реч у реченици, него седми слог у четвртој речи за „септиму“ виши од тона првог елога.

и

5