Srpski književni glasnik

Позоршини ПРЕГЛЕД. 585

Па онда настаје, управо тиме се почиње, да треба сваки самогласник да се поштено изговори, јер код нас има нешто што чак опасно личи на љ и b, као да емо у бугарском позоришту. Па онда настаје питање о акцентовању, које се решава на сасвим произвољан начин. И тако даље.

Ето на шта је требало обратити пажњу, и на шта је вредело обратити пажњу ради Бојислава. Не мислим да би се ово све одмах отклонило, и да би Војиславу био уштеђен овај потпуни пораз: дугогодишње зле навике не могу се као руком однети, али би се видео напор да еваки са своје стране уради што највише може. Данашњој управи то бар не би било тешко, кад има глумачку школу, и у њој проФесора за драмеку дикцију.

Под овим условима сасвим је вероватно да утисак Војислављев на публику не би промашио, и да би био дубок. A зарад тога се ваљада и приређивало ово вече.

Најзад ја не разумем што сва три ова спева нису наштампана у „Позоришном листу“ Да тај лист и не излази, за то вече ваљало га је специјално издати. Како ствари стоје, на тај бисмо начин припомогли сами себи да осетимо утисак, без кога је цела мука у лудо. На пример, на оном страховитом месту, где се из даљине, у „Перикловој емрти“, чује протегнуто урлање паса, подишла би нас језа, овако, ако нам то из читања није више свеже, по музици која је тада свирана, нисмо могли погодити. У осталом, музике је било више него што је било прилике за њу. За потребу „Периклове смрти“ могла су се употребити два три пасажа, макар туђа. У извесним тренуцима, с тога што је има сувише, сметала је говору глумаца, или је товор глумаца сметао њој. Још би готово понајбоље било, кад је већ нарочито написана, да нам је одевирана пре него што се завеса дигла, те би нас припремила на оно што нас чека. Тако би бар труд г. Беничког био издвојен од опште пропасти тога вечера, и могао би се засебно оцењивати.

Позориштем се може врло много учинити за народну књижевност. То јасно сведоче негативни примери којима