Srpski književni glasnik

388 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

и душу хладну као лед. Он се решио да настави преки-

нути ланац, да попуни ову лепу галерију слика, да докаже

да још има и пуних груди и топлих душа, и да у исто време стане поред Бранка и поред Јакшића.

Кад смо прочитали поговор овим песмама, и видели г. Јаковљевићево дубоко уверење у ваљаност његових песама, ми смо те песме почели читати готово са извесним нестриљењем. Нестрпљење је, на жалост, расло што емо даље читали... Песме су г. Јаковљевића доиета врло елабе песме.

Ти си мени, пеемо, била Првих дана друга емела И пружала лака крила Куд је моја душа хтела"...

Али ова душа није хтела далеко. Она се зауставила на једноме идеалу у кога су: вито тело, рујне усне, млечно грло, Очи дивне, коса — евила,

Усне, лице — цветак вити!... (81с!)

и томе идеалу она тепа: „снаго моја“, „лепо моје лане“, „данче бео“, „мило моје злато“, „цвете вити“, „срећо моја“, итд. итд., онако као, вај! у толиким другим песмама. Она тај идеал тражи на све стране:

Где год дођем, где ми нога стане

Крај твог двора, ил' на каквој стази

Осврћех се, лепо моје лане,

Не би 1' око да ми тебе спази и вечито га налази иза каквог џбуна, испод густог витог грања, „под зеленим грањем“, и то ноћу, увек ноћу, па му милује „чедно тело“, љуби „медена уста“ и „страсном руком нежно мреи бујне косе“. За ову душу нема друге љубави до те под тим грањем, баналне, намештене, лажне. У свакој пееми осећа се оскудица имагинације, идеја и осећања, свака је елика у њима лажна, или простачка, или сувише позната,

То је можда отуда, што је г. Јаковљевић сву своју

пажњу обратио на елик, који је, нема сумње, добра ствар, али само кад даје силине осећајпма. и мислима, чега код

: ' 4 +

„Matas e

On s 2 i ir