Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 589

mera нема. Он је изгубио из вида да поезија није вештина сликовања речи, па је због слика пренебрегао све друго. У целој збирци његових песама на слик је једина пажња обраћена, а све што је пред њим, дошло је узгред и елучајно, да попуни стих. Отуда у стиховима безброј беемиселица. Тако, у песми: „Ако, ако!“... наћи ћете онакве стихове:

A по једној уској стази

Дивна мома цвеће гази.

Каква је то стаза по којој је посађено цвеће“ Али требало је сликовати стази И гази; г. Јаковљевићу је то било главно, па се није ни освртао на то што ће таква два стиха бити бесмислица. Он их шта више, понавља, и то у истој песми:

Да по овој цветној стази Моја нога се тобом гази.

У другим песмама, опет еве због елика, наћи ћете: да топло сунце жари стадо бело, да су усне и лице цветак вити, да се осмехом утиру сузе „што их очи росе“, да је лице снежна груда, да тиче свија лаки лет, да тиче шарних крила слеће човеку на груди где се нежно свија к'о румене руже цвет, да нека драгана пружа лако крило да падне овоме или ономе на груди, да мутни облаци пружају лет, да ћуте и неме тице гласне, да су звезде сузе које капљу у тихо море, да тија ноћца лахором шири славујев глас итд. итд., — све којешта! И таквих примера има необично много.

Али ни слик није добар. Он је, истина, правилан, правилан по акценту, али није ни хармоничан, ни звучан, ни редак, ни нов; увек га је лако предвидети, увек је без тешкоћа, које би се имале савладати, а често, врло често се понавља, по некад чак и у истој песми.

Писац је вероватно искрен; али овом искреношћу нису добили ништа ни књижевност ни писац.

Ђ.