Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ.

Књижевност:

Цитирање Његоша. Одавна се Његош цитира на три ћошка. Рећи: „тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал“ зубе поломи“, или „тврд је орах воћка чворновита, не сломи га ал“ поломи зубе“, (или: „ал“ саломи зубе“), или тако од прилике —- то је било обично, такве слободе еваки је новинар себи допуштао. Али у последње време почели су новинари, цитирајући „Гореки Вијенац“, мењати много што шта, не само ред речи или поједине сличне изразе Један вечерњи лист наш навео је пре кратког времена оно место из „Гореког Вијенца“: „емијешна је ова наша љубав“, итд. па му се учинило згодно да још једном параФразује ову идеју, и дода из евоје главе: „емијешно је наше братакање“. Обично још писац пропрати те тако наведене стихове речима: „да наведемо како је лепо казао владика песник“ итд. Али ево сад и озбиљнији књижевници почеше исто тако. Г. Милан Недељковић, карловачки прољесор, у једној својој студији што је изишла у последњем броју „Летописа“, навео је овако Његошеве стихове:

„Бјеше тама земљу притиснула, „На олтару плакаше канђело, „Нигђе нада до у једног Бога „О кукавно Српетво угашено“.

Сваки који познаје Горски Вијенац, зна да овај последњи стих никако не долази уз горње етихове, него у самом почетку спева, док су они први стихови с краја спева. Ни иначе их нема смисла уједно наводити; такво навођење вређа својом дисхармонијом. Боље би г. Недељковић учинио да је место њега задржао почетни лепи стих овога пасажа: „бјеше облак сунце ухватио.“ После, није у 1. етиху тачно да је тама земљу притиенула, него треба да стоји гору, и не у оном реду речи него: „бјеше гору тама притиснула“. Даље, није (у 2. стиху): на олтару него иред олтаром. Најпосле, навођење оног трећег стиха. је врло лепо. Његош тај стих никад није написао, и врло је добро учинио. Тај је стих

нашу ге анд бањи

Си

АЕ Ду УБ

»