Srpski književni glasnik

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 403

утече у какав град, а и беше му се већ досадило јурити се, па му у том паде на ум топузина. Извади је из теркија и викну срдито :

— Да си вила, па да имаш крила,

Ил' да су те виле одојиле, Пак да си ми лани побјегнуо, Данас би те ухватио Марко!...

Рече то, пак заљуља топузином покрај себе, и пусти је.

Онај погођен паде, али га ни земља не дочека жива. Допаде Марко до њега, извади сабљу, те му одсече главу, метнуо је Шарцу у зобницу, па се певајући упути оној путној механи; а онај остаде копајући ногама крај оне врашке справе (заборавих рећи да је и њу Марко исекао сабљом, оном истом што су је ковала три ковача са три помагача своја, те је за недељу дана удесили у оштрицу да може сећи камен, дрво, гвожђе, једном речју сваку амајлију).

Пред механом било пуно сељака, па кад видеше шта се учини и сагледаше срдита Марка, дрекнуше од страха и пренуше куд који. Оста сам механџија. 'Тресе се од страха као у најжешћој грозници, клецају му ноге, разрогачио очи, а пребледео као мртвац.

— 0ј Бога ти, незнани јуначе,

Чиј' су ово пребијели двори пита га Марко.

Незнани јунак муцка од страха и једва на једване јаде објасни да је то путничка механа и да је он главом механџија. Марко се каза ко је и од куд је, и како је дошао да освети Косово и да убије Султана турског. Механџија само схвати речи: „да убијем Султана“, и још више га страх обузе, и еве више што Марко даље причаше, и запиткиваше куда је најпречи пут до Косова и како ће доћи до Султана. Говори Марко, а онај дркће од страха и само му у памети: „да убије Султана !“ У мало у несвест није пао. Најзад Марко осети жеђ па заповеди:

— Механџија, донеси ми вина,

Да ја јунак жеђцу поутолим,