Srpski književni glasnik

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 407 оног првог из ендека. Онај сав каљав и мокар, па се цеди вода из њега, а само му очи вире из блата. Марко га једва од силна емеја донесе до Шарца, па и њега обеси се друге стране о ункаш. Цеди се ес овога вода и блато, а оба се копрцају и стењу, цвиле немоћно и покушавају да се спасу, а Марко све више у емеј, те чак једном узвикну:

— E, вала, само због оваког емеја не жалим што сам долазио с оног света.

Али где је ереће, ту увек има и несреће. 'Гако и сад. Таман Марко задовољан да се врати тулумини, те, као вели, да докусура и онај остатак вина, док тек из даљине се чуше трубе и добоши. Све ближе и ближе. Шарац поче узнемирено Фрктати на нос и етрељати ушима:

— По-моооћ ! зацвилеше она двојица.

Све ближе и ближе, трубе и добоши све јасније се чују, тутњи земља под тешким топовима, грунуше плотуни пушака. Шарац избечи очи, и узе скакати као помаман; закрешташе она двојица и узеше се праћати; Шарац све узнемиренији. Марко ее прилично збуни од тог чуда, али се прекрети, наже леген се вином и искапи, па пође Шарцу говорећи:

— Давор, Шаро, давор, добро моје,

Ево има триста шесет лета!

Како сам се се тобом састануо, Још се никад ниси поплашио! Бог ће дати те ће добро бити.

Грунуше топови, презну и сам Марко, Шарац скочи као да побесне; слетеше она двојица е њега и откотрљаше се у ендек, се кукњавом. Марко се од све муке наемеја, и једва успе да узјаши Шарца. Кад се изблиза већ чуше пушке и топови, стушти Шарац преко оног ендека као бесан, па јурну преко њива и усева, преко трња и јаруга. Не може Марко да га заустави. Повио се по коњу, заклонио руком лице, да га не изгребе трње; спао му самур калпак, одскаче сабља од бедара, а Шарац гази све под собом, и јури као бесомучан. Таман изиђе на чистину, а

1 Оно на другом свету није ни рачунао.