Srpski književni glasnik

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 411

Марко се сети побратима Обилића, па помисли како би га он тек бранио! Дође му нешто тешко, проли сузе од очију, и јекну:

— А мој побро, Обилић Милошу,

“ Зар не видиш, ил' не хајеш за ме, У какве сам јаде запануо,

Хоћу русу изгубити главу

A ua правди Бога истинога!..

— Водите га сад у затвор! — рече капетан бојажљиво, и промукло се закашља.

=

Ствар је, наравно, даље ишла евојим правилним током. Пошто полиција учини увиђаје на лицу места, детаљно иследи кривице, спроведе сва акта суду на даљп рад.

Суд је одређивао претресе, позивао сведоке, чинио суочења. Државни тужилац, разуме се, тражио је да се Марко осуди на смрт; Марков адвокат опет ватрено доказује да је Марко невин, и тражи да се пусти у слободу. Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опет натраг у затвор, и он се некако збунио од чуда шта се еве чини с њиме. Најгоре му бејаше што је морао пити воду, а он на њу није навикао. Све би он лако поднео, јунак је, али осећаше да му вода веома шкоди. Поче се сушити и венути. Ни онај Марко, ни дај Боже! Лепо дође човек као биљка, висе аљине на њему као да нису његове, а кад иде чисто се поводи. Често је у очајању јекнуо:

— Ах Боже, та ово је горе од проклете азачке тамнице !

Напослетку суд донесе пресуду, у којој, имајући у виду заслуге Маркове за Српство и многе олакшавајуће околности, осуди Марка на смрт, и да плати отштете и све парничне трошкове.

Ствар оде апелацији и она емртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове кривице као дело политичке природе, а касација нађе неке неправилности, и врати акта суду, тражећи да се још неки сведоци испитају и закуну.