Srpski književni glasnik

414 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

и Сушеа, његовога банкара и његовога бележника, упропастила су га. Уважење које је г. Гранде уживао и његов кредит беху при свем том такви, да би без еумње нашао помоћи на париској пијаци. Штета што је овај честити човек подлегао првом тренутку очајања; итд.“

— Ја сам то знао, рече стари виноградар бележнику.

Ове речи еледише господина Кришо, који поред све своје бележничке равнодушности осети неку хладноћу у леђима, кад помиели да је Гранде из Париза узалуд можда преклињао милионе Грандеа из Сомира.

— А његов син, тако расположен јуче...2

— Он још ништа не зна, одговори Гранде са истом мирноћом.

— Збогом, господине Гранде, рече Кришо који све разумеде и оде да умири председника од Бонеона.

Дошавши кући, Гранде затече доручак готов. Госпођа Гранде, којој Евгенија обисну о врат да је пољуби са оним живим и искреним засведочавањем љубави које у нама изазива какав потајни бол, седела је већ на својој столици и плела себи рукаве за зиму.

— Доручкујте ви слободно, рече Нанона, која је силазила низ степенице хватајући у корак по четири басамака, млади господин спава као анђелак. Ала је леп са затвореним очима! Ја сам улазила, звала га. Аја! не одзива се тај.

— Нека га, нека спава, рече Гранде, пробудиће се данас доста. рано да чује рђав глас.

— Шта тог упита Евгенија спуштајући у каву два мала парчета шећера, — нису имала више од неколико грама. свако, јер их је чича Гранде сам секао у доколици.

Госпођа. Гранде, која се пе беше усудила да постави ово питање, погледа свога мужа.

— Убио му се отац.

— Мој стриц... рече Евгенија.

— Сипромах младић! узвикну госпођа. Гранде.

— Да, сиромах, настави Гранде, јер нема ни паре.