Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 415

— Бога ми, он спава као да је Краљ, рече Нанона благим гласом.

Евгенија престаде јести. Срце јој се стеже као што се срце стеже у жене кад, први пут, обузме цело њено биће саучешће, изазвано несрећом онога кога воли. Она се заплака.

— Што плачеш, кад ниси ни познавала свога стрицаг рече јој отац и управи на њу један од оних погледа изгладнелога тигра, којим је без сумње гледао своје гомиле злата.

— Али, господине, рече слушкиња, ко сене би сажалио на тога јадног младића који спава као јагње и не знајући за евој удес“

— Тебе, Нанона, не питам! ти језик за зубе.

Евгенија дознаде у томе тренутку, да жена која воли треба увек да крије своје осећаје. Она не одговори.

— Док се ја не вратим ви му, надам се, нећете ништа говорити, госпођо Гранде, настави старац. Ја морам да идем да наредим копање јарка око мојих ливада на друму. Вратићу се у подне на доручак и говорићу са сисиновцем о његовим стварима. — Што се тиче тебе, госпођице Евгенија, ако плачеш за овим гиздавцем, престани, моје дете. Он ће убрзо отпутовати у Индију. Ти га више нећеш видети...

Чича узе рукавице са шешира, навуче их са обичном мирноћом, погодивши се муком прете, и изиђе.

— Ах! мама, ја једва дишем, узвикну Евгенија кад је остала сама с мајком. Никад ми није било овакво тешко.

Видећи да јој је кћи пребледела, госпођа Гранде отвори прозор и доведе је на свеж ваздух.

— Боље ми је, рече Евгенија после неколико тренутака.

Ово нервозно узбуђење код природе која се дотле чинила мирна и хладна прибра госпођу Гранде; она погледа своју кћер са оном нежном проницљивошћу којом су мајке обдарене за предмет своје љубави, и погоди све. Али, заиста, живот чувених сестара Маџарица, које су једном природном погрешком биле срасле једна за другу, није