Srpski književni glasnik

416 Српски Књижевни ГлАСНИК.

био тешње скопчан но што је био живот Евгенијин и њене матере, које су вечито биле заједно, заједно на овом прозору, заједно у цркви, и заједно спавале у истом ваздуху.

— Јадно моје дете! рече госпођа Гранде и узе Евгенију за главу да је наслони на своје груди.

На ове речи девојка диже главу, испита мајку једним погледом, прочита њене тајне мисли и рече јој:

— Зашто да га пошље у Индију7 Ако је несрећан, зар не треба да остане овде“ није ли он наш најближи сродник 7

— "Тако је, моје дете, то би било сасвим природно; али твој отац има својих разлога и ми их морамо поштовати. Мајка и кћи седоше ћутећи, једна на своју столицу Ha подметачима, друга у своју малу наслоњачу; и обе узеше свој рад. Препуна захвалности што јој је мајка тако дивно разумела срце, Евгенија је пољуби у руку и рече:

— Како си добра, драга мама! На ове речи заблиста се материно старачко лице, чију севежину беху уништиле многобројне патње.

— Допада ли ти се7 упита Евгенија.

Госпођа. Гранде одговори само осмехом; затим, после кратког ћутања, рече тихим гласом:

— Да га ти већ не волишт То не би било лепо.

— Не би било лепо, настави Евгенија, зашто Допада се теби, допада се Нанони, зашто се не би допао мениг Знаш шта, мама, хајде да му спремимо сто за доручак.

Она баци рад; мати учини то исто рекавши јој:

— Баш сени дете!

Али јој је годило да оправда детињарију своје кћери делећи је се њом.

Евгенија дозва Нанону.

— Шта хоћете сад опет, госпођице

— Нанона, ваљада ће бити кајмака за доручак/

— Биће за доручак, одговори стара елушкиња.