Srpski književni glasnik

418 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

навика у кући. У њој се ручало стојећи. Сви су узимали мало хлеба, воћа или масла, и по чашицу вина. Кад је видела сто намештен крај ватре, столицу за столом на коме је било постављено за њенога рођака, два тањира воћа, шољицу за јаја, боцу бела вина, хлеб и пуно шећера на једноме тањирићу, Евгенија сва уздрхта, јер јој тек тада паде на памет, како би је погледао отац, да се нешто у том тренутку вратио. Зато је и погледала често на сахат, да срачуна може ли јој рођак ручати пре но што се врати старац.

— Не бој се, Евгенија; ако ти се отац врати, ја ћу све узети на себе, рече госпођа Гранде.

Евгенија не могаде уздржати сузу.

— Ох! добра мајко, узвикну она, ја те нисам волела колико заслужујеш!

Шарл, пошто је дуго и дуго ходао по соби, певушећи, напослетку сиђе. На срећу, било је тек једанаест сахата.. Прави Парижанин! уложио је око облачења толико пажње као да је у замку оне отмене госпође која је путовала по Шкотској. Он уђе са оним љубазним и наемејаним лицем које тако лепо доликује младежи и које изазва код Евгеније радост пуну туге. Он беше узео олако губитак својих замкова у Анжују и ослови своју стрину врло весело,

— Како ere спавали, драга стрина 7 А ви, рођако 2

— Добро, господине ; али ви 7 рече госпођа Гранде.

— Ја врло добро.

— Мора да сте гладни, рођаче, рече Евгенија, седите за сто.

— Али ја никад не доручкујем пре дванаест, јер тада обично устајем. Него, тако сам рђаво провео на путу, да ћу готово да се мало заложим. У осталом...

Он извади најдивнији сахат који је Бреге икад направио. — Гле, тек једанаест, па ја сам то поранио,

— Поранио 7... рече госпођа Гранде.

— Да, али сам хтео да посвршавам своје ствари. Него, радо бих се мало прихватио, узећу мало пилетине или једну јаребицу.