Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 425

које је растрзало срце његове рођаке, поражене у том тренутку погледом старога качара.

— Зар ти, жено, нећеш ништа 7

Јадна мученица приђе, бојажљиво одсече комад хлеба и узе једну крушку. Евгенија смело понуди оцу грожђа, рекавши му:

— Узми, тата, мало мога грожђа! — Узећете и ви, рођаче, је-л-те7 Ово лепо грожђе донела сам за вас.

— O! ako им се не стане на пут, оне ће опљачкати за вас цео Сомир, синовче. Кад будете готови, отићи ћемо заједно у башту, имам да вам кажем нешто што није зашећерено. Евгенија и њена мати погледаше у Шарла, и у изразу овога погледа млади се човек не могаше преварити.

— Шта значе те речи, стриче 7 Од како је умрла моја јадна мати... (на ове речи глас му омекша) никаква ме више несрећа не може задесити...

— О! ко може знати све несреће којима bor xohe да нас куша 7 рече му стрина.

— Та та та та ! рече Гранде, почеле су већ глупости. Жао ми је, синовче, кад погледам те ваше беле руке.

Он му показа рипиде, које му природа беше дала.

— Ово су руке етворене за згртање талира! Васе су из малена научили да увлачите ноге у кожу, од које се праве торбе у које ми затварамо трговачке исправе. 'Го је рђаво, рђаво !

— Шта хоћете тиме да кажете, стриче 7 Нека ме обесе ако и једну реч разумем.

— Ходите, рече Гранде.

Тврдица затвори нож, испи из своје чаше остатак белога вина и отвори врата.

— Будите храбри, рођаче !

Глас Евгенијин беше следио Шарла, који пође за својим страшним стрицем, обузет неисказаним неепокојетвом. Евгенија, њена мати и Нанона одоше у кујну, из неодољиве радозналости да мотре на представљаче призора који ће се одиграти у влажној баштици, кроз коју је стриц