Srpski književni glasnik

424 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

најпре ћутећи корачао са синовцем. Гранде није био у забуни како ће рећи Шарлу за смрт његовога оца, него је осећао према њему неку врсту сажаљења, знајући да је без игде ичега, и он је тражио начина да ублажи јачину ове свирепе истине.“ „Ви сте изгубили оца!“ то није значило ништа. Одеви умиру пре деце. Али: — „Ви сте без игде ичега !“ Све несреће земаљске скупа биле су у овим речима. И чича Гранде прође и по трећи пут кроз средњу стазу на којој је песак прштао под ногама. У важним приликама у животу наша душа чврето приања за места на којима наилазимо на задовољства и на патње. Зато је Шарл са нарочитом пажњом разгледао џбунове у овој баштици, жуто лишће које је падало, опадање зидова, чудноватости воћака, живописне појединости које су имале остати урезане у његовој памети, вечито везане за овај судбоносни тренутак неком мнемотехником која је својствена страстима.

— Данас је врло топло, врло леп дан, рече Гранде удахнувши већу количину ваздуха.

— Да, стриче... Али зашто 7...

— Слушај, синовче, рече стриц, имам да ти јавим рђаве вести. Твој је отац врло рђаво...

— Па шта ћу ја овде 7 рече Шарл. — Нанона, викну он, поштанске коње! Наћи ћу овде ваљада каква кола, додаде он окренувши се своме стрицу који је стајао непомичан. — Излишни су и коњи и кола, одговори Гранде гледајући у Шарла, који не рече ништа и чије се очи укочише. — Јест, јадниче мој, погодио си. Он је умро. Али то није ништа, има нешто горе, он се убио.

— Мој отац 7...

(Наставиће се).

Х. NE БАЛЗАК.

(С француског превео Д. Л. Ђокић).