Srpski književni glasnik

ЗАЛАЗАК СУНЦА.

Још бакрено небо у висини сија

И црвени река од вечерњег жара ;

Још подмукли пожар као да избија

Из црне шуме старих четинара.

Пегде далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал" над долинама док још небо букти Цвет водени већ је засп'о над таласом.

Опет једно вече... И мени се чини Негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна, у сенци смарагдових гора Бледа, к'о Анђео, непозната жена

С круном и у сјају, седи, мислећ' на ме...

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се живо јато галебова,

У бокору мртвих, доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова... Два. грдна СФинкса, према небу златном, Стражаре немо и безгласно тако

Док она плаче... А за морским платном Залази сунце побожно и лако.

И ја, ком не зна имена ни лица,

Све њене мисли испуњавам таде... Верност јој збори са бледих усница, Силна к'о самрт, к'о љубав без паде...