Srpski književni glasnik
ЗАЛАЗАК СУНЦА.
Још бакрено небо у висини сија
И црвени река од вечерњег жара ;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Пегде далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом; Ал" над долинама док још небо букти Цвет водени већ је засп'о над таласом.
Опет једно вече... И мени се чини Негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна, у сенци смарагдових гора Бледа, к'о Анђео, непозната жена
С круном и у сјају, седи, мислећ' на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се живо јато галебова,
У бокору мртвих, доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова... Два. грдна СФинкса, према небу златном, Стражаре немо и безгласно тако
Док она плаче... А за морским платном Залази сунце побожно и лако.
И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде... Верност јој збори са бледих усница, Силна к'о самрт, к'о љубав без паде...