Srpski književni glasnik

ПРЕГЛЕД НАЦИОНАЛНО-ПОЛИТИЧКОГ ЖИВОТА. 427

што се даље радило од тада у Србији према муслимима, не само после 1815, него и после 1833 године.

Њепо тадашње гепијално дипломатисање, које је тражило корисних веза где је год могло, остави (или можда мораде оставити) ерпеке муслиме у суседној Босни сасвим изван својих комбипација. А они су у то време значајан чинилац.

Старој њиховој самосталноеги у Босни и Херцеговини запрети крајем друге десетине века погибао од Стамбола. Султан Махмуд П (1808—1839), наследник Селимов, завођаше по целој царевини преображаје по угледу на неке уредбе савремених јевропеких држава. По духу и вршењу тих преображаја, требало је да се оставе неке установе и обичаји који су се дотле у турака сматрали као етвари и обележја чисте вере; али је још главније било што је ваљало и Босна да изгуби своју дотадашњу административно-политичку самосталност, да жртвује многе своје особитости новом стамболеком централиему. Против тих атентата на чистоту вере и, уједно, против атентата на евоје историске повластице устадоше босански муслими Срби и дигоше се против Цариграда.

То беше прилика да се покаже солидарност интереса између оба брега Дрине; али опа се не показа. Свест о заједничким националним интересима беше слабија од верске отуђености и егалешке подвојености. Босански бегови гледаху с бесним презрењем на шумадинске „свињаре“, те ношени само својим престарелим идеалима пођоше“ сами да се огледају. Борба коју тако заметнуше беше, на турском земљишту, судар старога и новога времена; Срби босански беху заточници прошлости, стамболеке Османлије — савремености. У том судару српека старина — неосвежена соковима. новога живота, непонесена никаквом животворном мишљу, неподржана љубављу и помоћу рођене браће — подлеже. Бошњаци буду разбијени и на Бањекој, и на Лиму, и пред Сарајевом, те изгубише политичку самосталноест (1832).

Њихов пораз беше средовечном Српетву знатан удар, који ће, као стварни губитак, додније осетити и целина