Srpski književni glasnik

66 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

све зле жене и све тврдице. Једино што се овог последњег тиче, Цинцари немају монопол на тврдичлук, али питање је шта би било од насловне улоге да није писана тим цинцарско-српским језиком, или да је игра глумац који том провинциалном говору није вешт као Илија Станојевић. (О тој његовој вештини не треба ни говорити, јер ко не зна ону његову виртоузност у Сремчевом Калчиг (У том погледу он стоји једини, с једним или два, али сјајна изузетка, на жалост своју усамљен у нашем 1080ришту, где се не умеју говорити ни сви српски диалекти). Са те стране ствар је дакле ван дискусије; али ми се чини да Илија Станојевић није свакад једнак у овој улози, што би значило да није поуздан, да му успех испадне случајно. То би опет изишло на оно што сам помињао о школској методи учења улога. Ја се, на пример, сећам да ми је кад сам га први пут гледао, пре годину дана од прилике, упало у очи да није имао поступности у извођењу мука које сналазе Кир Јању. Последња. је, као што знамо, најстрашнија, али по његовој игри била би средња, равна другој. Овога пута пак, то се није толико опазило, било је боље.

Илија Станојевић је Кир Јања наше генерације, као што су глумци пре њега били Кир Јање својих генерација. Како се та улога да учити, и како комад не стари, доћи ће нови, можда друкчији (премда у нашем позоришту, ако нема школе, има неке латентне традиције, те и Илија Станојевић – вероватно има доста што је наследио). Тим будућим ја желим да својим сувременицима прибаве толико уживања. колико нама данас наш Илија Станојевић,

Једну напомену на завршетку. Можда би боље било да «Кир Јања» није модернизиран на нашој бини, него да се даје верно, као што је раније учињено са Стерипјиним «Београдом некад п сад», «Злом женом» и «Покондиреном тиквом». Нарочито не би ваљало пустити глумцима. да, на рачун лепе старинске Стеријине фразе, праве себи олакшице у говору.

Још нешто. Ко би успео убедити наше глумце да се