Srpski književni glasnik

ГилаА. 83

— Шта ја имам с њима!

— Отац ти нешто приметио!»

Ја претрнух. Дакле оно што ми Сима каза истина је.

«A шта. је то приметио 7. упитах.

— Не знам... Чуо тамо нешто за Гилу, где ти с њом... Казивали му људи; и, већ знаш, подемевају му се; веле му: «Баш ти син добро изучио школу». То ми јуче каза, и... љути се много. Није, вели, то за њега. Нека он сад гледа књигу, а доцније биће времена за све».

Не умедох ништа на то да кажем, већ скочих и одох у собу, па седох за сто, и дуго гледах преда се не трепћући. Ко ће да опише све шта се у мојој души тада збивало и да изређа мисли које су ми тада кроз главу пролетеле!.. Сећам се само да сам тада написао једну песму, коју сам затурио као и још многе друге из тих дана. Стихова се не сећам тачно, али сам садржину упамтио. Обраћах се родитељима, и питах их: -- «Зашто ce љуте 7 Јесам ли ја крив што ерце за њом гине, што ми без ње среће нема, што о њој мислим п дању и ноћу, што ми она памет однесе7 јесам ли ја крив — Да ли појме да ја друкчије не могу; да не могу да заповедим себи да о њој више не мислим; да не могу да заповедим срцу своме да за њом не вене7 да ли појме то7 — Ја морам да мислим на њу: полудећу за њом! Срце мора да вене и да гине за њом: увенуће, угинуће за њом! Нестаће ме! — Јесам ли ја криву — Зашто се љуте на мене...»

УШ.

Још неколико пута наминух се горе ка Гилиној кући, али Гилу никако да видим. Бејах принуђен да се обратим Сими. Саопштих му поново све оно што сам му већ раније био саопштио, и замолим га да је, како зна, домами к мени.

«Кажи јој, рекох му, да имам нешто врло важно да Joj кажем. Тиче се и моје и њене будућности.

— Да нећеш да је узмеш7 6*