Srpski književni glasnik

84 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

— Штог

— Па тек велим».

Беше то истог дана после вечере. Бесмо изашли иза куће да нахранимо псе.

«Она. је добра прилика. Има имања, а има и готових пара тамо код суда. Благо оном ко њу узме, рече он бацајући пеима оне остатке од вечере.

— Ама није то због пара.

— Па јес.. Знам. Добра је то девојка».

Не могох да му загледам лице због помрчине, али по гласу учини ми се да се смеши и проводи чисто као неку шалу са мном. Он као да ме кушаше, као што би то неки остарији човек чинио с каквим напвним младићем; јер речи поједине изговараше некако отегнуто, развлачећи.. Али ја на то тада и не обраћах толико пажње. Беше ми главно да он учини онако, како му ја кажем.

«Кажи јој да дође, никако друкчије!

Молим те, не брини!»

Сутра дан падаше киша. све до подне, а онда се разведри мало и разлепша. Беше као неки мали светак, те ce није радило у пољу; али отац ипак нареди мени и Сими да пред вече одемо, те да у једној башти засађеној купусом, што је покрај пута тамо у оном доњем шљивару, подсадимо неке струкове који беху издали.

И таман ми у послу и разговору, како ће он, Сима, да Гилу доведе мени на састанак, а отуд озго путем од Гилине куће чујем где неко иде у ципелама, све трупка. Дигох. главу, и погледах. Беше то једна девојка и једна жена (познадох по оделу); обе обучене у празнично одело. Девојка као да се окрену овамо к нама, и као да нешто рече. Али мени се чинило као да се све то дешава негде на страни, даље од мене, као ствар која се мене не тиче. Бејах се сагнуо подсађујући један струк, те због тога, а и што плот беше врло чест, и не видех добро. Ипак, у души, неодређено, осетих неку неразумљиву радост. Учини ми се још, као да ми девојка беше позната.