Srpski književni glasnik

TŠ ara: 85

Обе прођоше брзо, и одоше тамо доле низ пут што води у поље.

«Виде ли јег упита ме Сима.

— Когаг

— Па њу, Гилу, за Бога!

— Гилу%

Ја стојах неколико тренутака зачуђен и замишљен, тражећи да себи објасним како да је нисам познао. И заиста чудновато. Ни тада, па ни доцније, не могох то себи објаснити. Видео сам је, и ако не баш тако добро, али тек ипак видео сам је толико да бих под истим околностима. сваког другог иоле познатог ми човека познао. Међутим њу да не познам! Да ли зато што бејах и сувише занет њоме“ да ли не бејах од ње заслепљен у правом смислу те речи7

«Што се мислиш! но трчи низ поток, па је пресретни у Бекином лугу», рече ми Сима.

Пут којим она, Гила, са оном другом женом оде вођаше заиста кроз један луг коме се лако и неопажено могаше прићи потоком.

Стадох се двоумити. Као да немађах довољно храбрости за такво дело. Осетих неку дрхтавицу у целој снази.

«Иди, за Бога!» стаде ме терати Сима.

Реших се да га послушам, и пођох.

«Али она друга жена, девојка, шта ли је..., рекох и застадох.

— Гила ће је извесно испратити донекле, па ће да се врати сама, а ти онда изађи пред њу».

Још неколико тренутака као да се предомишљах, а онда појурих низ поток што сам брже могао. Стигох до луга, па се стадох полако кроз густо лесково грање красти све ближе к путу којим ће проћи Гила и она жена што иђаше с њом. И опет ме обузе онај исти страх као када је чеках оно на врх горњег шљивара, само сад, чини ми се, у још јачој мери. Притајивах дах, бојах се да дишем, а левом руком притискивах срце, које куцаше тако силно да се могло чути како удара у прса.