Srpski književni glasnik

422 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

— Убијао ниси, но само пљачкао — креше капе-

тан. Петуњиков зелени и гледа да окрене разговор на.

друго што.

— Красан си ти домаћин — седиш, а гост стоји...

— Нека седне и он, — допушта Кувалда.

— Али нема на шта, видиш...

— На земљу... земља прими евако ђубре...

— То се по теби види... У осталом, боље је склонити се од твог поганог језика, — одмерено и мирно рече Петуњиков, чије очи сипаху на капетана ледени јед.

И он оде, оставивши капетана у пријатном уверењу да га се трговац плаши. Кад се не би плашио, он би га. давно истерао из ноћишта. Не трпи он њега за љубав пет рубаља месечно! Капетану је било особито драго гледати у леђа Петуњикову, који је полако замицао преко дворишта. Затим га је капетан пратио очима у његовом тумарању око здања п пентрању горе и доле по скелама. Како је у том тренутку желео да се трговац омакне, па сломи врат! Колико је само најразновренијих комбинација стварао за његов пад и осакаћење, гледајући га како се пентра по скелама као паук по својој замци. Јуче му се учини да једна даска попусти под трговцем, те ђини у највећем узбуђењу.,. Но не би ништа.

И данас, као и свагда, пред очима Аристида Кувалде стрчи ово црвено здање, јако, темељно и тако чврсто припијено за земљу, као да сокове из ње сиса. Изгледа као ла му се оно подсмева хладно и мрко рупама својих зидина. А сунце просипа п на њега своје јесење зраке тако обилато као и на наказне кљекаре Улазне У лице.

А кад би нешто7 — кликну у себи капетан, ме-

рећи погледом зид здања. — Та до врага! Кад би нешто...

сав задркта. и, потресен том мишљу, скочи Аристид

Кувалда, па похита у крчму Бавилова, смешкајући се и мрмљајући нешто у своју браду.

Вавилов ra дочека иза келнераја – пријатељеким Поз гравом:

Господину капетану здравља желимо!