Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 423

Средњег раста, ћелаве главе, оперважене седом коврчастом косом, обријан, накострешених бркова што личе на четку за зубе, прав и окретан, у прљавој аустријској блузи, он је сваким својим покретом издавао старог подофицира. — Јегоре! Имаш ли, Бога ти, тапију и план од куће — издуши Кувалда одједном.

— Имам.

Вавилов подозриво ушкиљи лоповеким очима п упиљи их право у лице капетану, који му изгледаше некако особито.

— Дај да видим! — викну капетан лупајући пеесницом о келнерај, и седе на столицу до њега. — Што ће тиг — упита Вавилов, решен, видећи

Кувалду узбуђена, да добро пази.

— Букване, дај брже!

Вавилов намршти чело, па погледа у таван; као да би ту хтео неког питати за савет.

— Где сам оно оставио те хартије 2

Пошто на тавану не нађе никаква одговора на то питање, подофицир упре очи у свој трбух, и као бајаги замишљен п забринут стаде добовати претима по келнерају. — Та шта се лудираш! — подвикну капетан, који га није волео, налазећи да је приличније бившем подофициру да буде лопов но крчмај.

Сад сам се сетио, Аристифе Фомићу. Чини ми се да су остале у окружном суду. Кад сам ја узео у своје руке имање...

-— Јегоре, батали! — Тебе ради, ради твоје користи, дај одмах план, тапију и све што имаш. Може испасти да ти то донесе коју етотину рубаља. Јеси ли ме разумео“

Вавилов није ништа разумео, али је капетан говорио тако убедљиво, тако озбиљно, да су се очи старога подофицира зажагриле великом радозналошћу. Рече да иде да их тражи, па замаче иза врата иза келнераја.