Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 425 пријатан случај за те! Руши! А рушити овакву машину п повлачити је — скупо ће стати. Поравнање! Ту ти и притегни Јуду. Ми ћемо најтачније израчунати шта ће коштати рушење зида од печене цигље, шта копање новог темеља... све ћемо израчунати! Чак ћемо у рачун узети и време! И — молићемо, благочестиви Јудо, две хиља-де рубаља!

— Неће дати! — процеди уплашено трепћући зажареним неситим очима, Вавилов.

— Лаже! Даће! Мућни ти том твојом ћупом шта му остаје да ради 7 Да рушп 7 Само пази, Јегоре, да не прејевтиниш! Куповаће те -— не дај се јевтино! Плашиће те — не бој се! Ослони се на. нас...

Очи капетанове сијале су зверском радошћу, а. црвено од узбуђења лице грчевито је играло. Он је распалио несптост крчмареву и, наговорив га да приступи послу што брже, изишао је поносит и неумољиво свиреп.

У вече су сви „бивши људи“ сазнали за откриће капетаново и, дебатујући ватрено о томе шта ће Петуњиков радити, цртали су разним бојама његово изненађење и злоћу онога дана, кад му судски разносач преда копију тужбе. Капетан се осећао јунаком. Он је био срећан, а сви око њега задовољни. Велика гомила мрких фигура у прњама, коју је оживео овај догађај, лешкарила је у дворишту, вревала и радовала се. Сви су познавали трговца Петуњикова, који је много пута пролазио мимо њих. Презриво шкиљећи очима, он им је поклањао толико пажње, колико и семетлишту растуреном по дворишту. Мирисао им је на ситост, која их је дражила, па је чак и на његовим чизмама сјактило некакво презирање ових људи. И ето, таман ће сад један њихов ошинути ту трговчину по његовом џепу и по себичности. Зар то није добро 2

Зло је у очима ових људи имало много примамљивог. Оно је било једино оруђе спрам њихове руке пи снаге. Сваки је од њих давно гајио у себи у пола свесно, неразговетно осећање великог непријатељства на-

2:

Si