Srpski književni glasnik

Бивши „Људи. 499

ми Бога, живот би био много живљи, а људи много интересантнији. — То јест, онда би људи још бешње скакали један другом за гушу! — објашњаваше Оглодак, клибећи се.

— Па шта с тим2 — осече се капетан, који није марио да се његове речи објашњавају.

— Ништа... тако је као што кажем. Кад се човек жури, он бије коња бичем, или трпа у машину угаљ.

— Сасвим! Нека све лети ђаволу у пакао!.. Ја бих уживао да се, уједанпут, земља запали, разбукти и распршти у парам-парче... Само да ја пропаднем последњи, пошто сам видео како други пропадају.

— Баш си без срца! — церекаше се Оглодак.

-— Па шта 2 Зар ја нисам „бивши човек“ 7. Мене је друштво отурило, — дакле, слободан сам сваких веза и обавеза... Дакле, могу на све пљунути!.. Већ по начину свога живота морам раскретити са свом прошлости, са свим „манирима“... ја морам прекинути свако општење с људима који живе у обиљу п раскоши, и који ме презиру што сам и мање сит и лошије одевен од њих,.. ја морам развити у себи нешто ново... јесте ли ме разумели 2 Ја морам развити у себи тако нешто, да господа овог света, такви као Јуда Петуњиков, кад прођу мимо мене, пи сагледају моју импозантну фигуру, намах задрхте и осете језу у трбуху!

='Ја, брате, што ти је то јунак на“ језику! смеје се Оглодак...

— Пх, гада... презриво га омери Кувалда. — Шта ти разумеш 7 Шта ти знаш 7 Умеш ли ти мпелити 2 Ја сам и мислио... и читао књиге, од којих ти не би разумео ни речи.

— Па и откуд! Како бих могао опанком чорбу кусати... Али и ако си ти читао и мислио, а ја нисам радио ни једно ни друго, опет ти ниси много умакао од мене......

— Иди до ђавола! — викну Кувалда.