Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 477

Поједини одломци из овога епа штампани су у неким нашим књижевним листовима. Први одломак штампан је у 13. бр. „Звезде“ за 1900. г. под насловом: Турски око и Муратово веће (из П песме). У „Звезди“ из исте године штампана су још два одломка: Бојслава и њена чета (из 1 песме) у априлекој севесеци, и Скаска о ПЏину Јакомиру и његовим синовима у евесци 34 октобар, новембај, и децембар. У нишкој „Градини“ штампан је одломак из VIII neee: Царице. Милица (у бр. 14 из 1900. г.) п најпосле, штампан је у 211 свесци „Летописа Матице Српске“ (1 за 1909. г.) одломак из Х песме: Марко код Усуда.

Диоскури. Песме. Београд. Милош Велики штампарија Бојовића и Мићића 1902 год. — Дванаеетина, Стр. 55. Цена 2

Ова је књижица. збирка песама Иил. PL. Димитрије вића по М. Семана. Од првог је једанаест, а од лругога седамнаест песама. По свему се види да су писци и сувише млади људи, и кад их већ не можемо похвалити, можемо их разумети. Младост је нестрпљива, па није ни чуло што се ова књижица појавила -— ако ништа друго. а оно пре времена.

Приповетке И. ОК. Лазаревића. Издавачка. књижара „модерних“ у Дражђанима, Палерзон, увеличала. је своју збирку стране књижевности и приповеткама. нашег најбољег приповедача Лазе Лазаревића, у преводу Божидара Шарића — Дидолинка. О тој збирци вели ово „Слободна Преса“: Лаза је умро пре 17 година; по елици се види да је врло млал умро. .Буди са тако великим и ватреним очима и упалим образима и носе клицу ране емрти у себи. То је п он као лекар врло добро знао, и ако ни по чем другом, а оно бар по меланхоличној црти на лицу му. Али за чудо, да у његовим причама веје врло ретко тиха меланхолија, напротив баш по највише хумор и то хумор који се осмејкује кроз сузе, а који је често врло бујан и силан. Радња увек врло проста, обично описује уски круг породичног живота, психолошка анализа врло фина, што се види по опису карактера. Јунаке црпе увек из живота, оцртава врло природно да их човек држи за живе створове. Неоспорно је да је био велики таленат, и преводилац га с правом назива творцем српске савремене приповетке. Излишно је што је Дидолинко изнео своје критичке опаске у предговору, аналишући сваку