Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА TAJUUMIMA. 497 оно што му је као сињи камен притискивало душу: и нестриљив да олакша. срцу, он је успут добацивао по коју загонетну реч онима. које је ерегао на шеталишту. Целога дана беше таква припека да је, п ако је било касно а. помрчина. као тесто — осам сахата мање четврт на општинском сахату — по улицама било спла света: поједине породице седеле су на клупама и хладпле се, док су им се куће ветриле; гомилице радница, по пет шест под руку п у реду који се повијао, шетале су ћеретајући и емејући се. У свима групама. говорило се о Тартарену:

„Х пначе, господине ђЂезуке, још се није јавио“... нитали су апотекара заустављајући га.

„Јавио ce, децо, јавио... Читајте Форум, сутра у јутру у.“

Он је убрзавао кораке, али је свет ишао за њим, није га пуштао, и тако се дуж целога шеталишта чула граја и бат гомиле, која се заустави. под отвореним II осветљеним. прозорима. клуба.

Селнице су ce држале у некадашњој соби за кајртање, у којој је стари дугачки сто, застрт петом зеленом чохом, служио сад као председнички cro. На средини стојала. те председничка. наслоњача са П. А. К. извезеним Ha наслону: на једном крају, у пристојној даљини, била је столица за секретара. Позади беше развијена застава изнад једног дугачког лаком премазаног картона, на коме су се у рељефу дизали Алппни са својим појединим именима и означеним висинама. Почасни алписки штапови се дршкама. од елонове кости, поређани као биљарски такови, красили су углове, а у стакленом орману беху иззожене реткости прикупљене по планинама: крпетали, шљунци, окаменотине, два морека јежа, један гуштер.

У одсуству. Тартаренову, Костекалда, подмлађен, сав срећан, седео је у наслоњачи; столица је била за Екекурбанијеса, који је отправљао лужност секретара; али овај ђаволеки човек, коврчаве косе, рутав, брадат, осећаше потребу да галами, да се џилнта, те тако није

32