Srpski književni glasnik

509 СРпсСКкИ Књижевни ГЛАСНИК. :) : o и Знаменит. разговор између «ланице Јунфрац и. Гаргарена. Један нихгилистички салон. — Деобој на ловачке пожеве. — Страшна. мора. — Тражите ли мене, 1осиодо 7“ —

Гостионичајр Мајер врло чудновато дочекује тарасконску депугацију. Као пи све отмене гоетпонице у Интерлакену, „гостионица. код Јунгфрау“, коју је држао Мајер, лежи на Хоевегу, широком путу засађеном е обе стране орасима, који је у неколико подеећао Тартарена на његово драго варошко шеталиште, само без онога сунца, оне прашине и оних зрикаваца; јер, за недељу дана његовог бављења овде, киша није престајала.

Он је становао у јелној врло лепој соби с балконом, на првоме спрату; и у јутру, када се, по једној старој навици с пута, бријао пред малим ручним огледалом које је висило на прозору, први предмет који му је падао у очи, далеко тамо иза њива посејаних ишеницом, иза пашњака од детелине MH иза јелових шума, беше Јунгфрау чији се шиљати врх дизаше изнад облака, сав бео од нагомилана. енега, на коме се увек задржавао танани зрак невидљивога, сунца које се рађало. Тада се између румених и белих Алпа и алпиниста из Тараскона заподевао кратак разговор који није био без нечега узвишенога у себи.

„Тартарене, јесмо ли се већ решили“ пптгала је Јунгфрау озбиљно.

„Ево, ево...“ одговарао је јунак, с палцем под носом, хитајући да доврши бријање; п брзо би се машио за своје шарено пењачко одело, које је већ неколико дана лежало у куту, и навукао га пребацујући себи:

„До ето врага! овоме имена нема...“

Али један смотрен и јасан гласић долазаше кроз мирте поређане пред доњим прозорима:

„Добро јутро... говораше Соња кад би угледала 'Гајтарена на балкону... кола нае чекају... похитајте, ленивче. Ето ме, ето...“