Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 503

И он би за тили час заменио своју грубу вунену кошуљу леном, уштирканом, а планински капут зеленкастим капутом на струк који би недељом, кад свира музика, завртео мозак евима тарасконским госпођама.

Пред гостпоницом су копали ногом коњи у колима, у којима је Соња већ седела поред свога брата, који је из дана у дан био све блеђи и слабији, порел све здраве климе интерлакенске; но, у тренутку поласка, 'Гартарен је редовно видео како са једне клупе у шеталишту устају и прилазе, љуљајући се п троми као планински медведи, два чувена гринделвалдека вође. Родолф Кауфман и Христијан Инебнит, које он беше погодио за пењање на Јунгфрау п који су свако јутро долазили да виде је ли господин оран за пењање.

Појава ова два човека с гломазном поткованом обућом, се пархетеким капутима излизаним на леђима и на раменима од торбе и конопаца за пењање, њихова простодушна и озбиљна лица, оно неколико француских речи које су једва натуцали, обрћући своје велике шешире од уваљане длаке, — све то беху за Тартарена праве муке. Узалуд им је он говорио: „Немојте се трудити... ја ћу вам већ јавити...“

Свакога дана налазио их је он на истоме месту п кургалисавао их се напојницом која је стојала у сразмери с величином његове гриже савести. Очарани оваквим „пењањем на Јунгфрау“, планинци су достојанствено трпали у џеп Ттпкее!а и мирно се враћали у своје село, по киши која је сипила, остављајући Тартарена збуњена и у очајању због своје малодушности. Но после тога свеж планинеки ваздух, цветне ливаде које су се огледале у бистрим зеницама Соњиним, која је додиривала његову ногу у колима... До ђавола Јунгфрау! Јунак је мислио само на евоју љубав, или боље рећи на задатак који је себи поставио: да изведе на прави пут ову јадну Соњу, несвееног злочинца, која је из сестринске оданости изишла. из граница закона и природе. |

То га је залржавало у Интерлакену, у Истој го-